blog article

"FURT ĆEMO SE VRAĆATI..."

Taman kada smo pomislili da više nema mesta koje bi nam popravilo raspoloženje, pružajući dug korak Gimnazijskom ulicom, do nas je doprla muzika tambure i kontrabasa.

U vazduhu se prolamala poznata vojvođanska rapsodija koja nas je, sat pre ponoći dovela ispred Etno kućerka.

Stajali smo ispred prozora zamagljenih dobrom atmosferom, uokvirenih kariranim zavesama…

Unutra se čula muzika izmešana glasovima s onim simpatičnim banatskim rastezanjem po kojem smo toliko posebni. Prava salašarska atmosfera, jedno parče dobre strane života, bilo nam je na dohvat ruke, tu u  centru Zrenjanina.

Dobar osećaj obuzeo nas je već po ulasku, i sada je bilo jasno da je to ono što je nam je nedostajalo večeras, ono što su Zrenjaninci godinama čekali. 

Svuda oko nas bila je “ispisana” vojvođanska tradicija, kultura, običaji – kroz nameštaj, suvenire, neobične detalje koje odavno nismo videli na jednom mestu. 

Za stolom prekrivenim kariranim stolnjakom, slažemo utisak po utisak. 

Domaćini kuće, ljubazni kelneri  obučeni su u tradicionalnu vojvođansku nošnju – košulju i gaće od belog platna, “začinjene” crnim jelekom.

Jelovnik nam je probudio uspomene…Salašarska palenta, valjušci s šunkom, paorski omlet, šinken fleke, svadbarski kupus, rezanci s makom, šufnudle…Vrlo teška situacija. 

Odlučujemo se za prečicu tražeći specijalitet kuće. 

Od “lale” dobijamo ljubazan odgovor : “Specijalitet kuće je sve što se poruči!”  Nasmejani ovom opaskom ipak se odlučujemo za svež smuđ  i chardonnay fruškogorske vinarije Adžić. Dezert? Dezertiraćemo posle.

Za susednim stolovima poznata lica, poznanici, prijatelji…kao da se ceo grad okupio u ovom sjajnom restoranu. Priča i smeh davali su takt vrsnim tamburašima koji su usijavali žice…

“…Govori se da me varaš, i da ćeš me ostaviti, a znaš dobro da sam bolan, i da neću ozdraviti…slaži makar da me voliš, ne daj da mi duša trune…“

Ispred nas se ubrzo širio miris smuđa na žaru, koji je stigao na bogato dekorisanom  ovalu. Nismo pogrešili, jer ovo je  zaista specijalitet. Ukus sveže ribe i dobrog vina, vatra u kaminu baš do našeg stola, vojvođanska muzika i mi. Ništa nije nedostajalo.

Sada nam je jasno zašto je Etno kućerak nepuna tri meseca od otvaranja postao omiljeno mesto Zrenjanincima, Beograđanima, Novosađanima, turistima. Umorni od urbane sredine i vrtoglavo brze svakodnevnice, svi dolaze u kućerak ne bi li se vratili nekadašnjim vrednostima, drugačijem životnom ritmu i na trenutak zaboravili sve što se podvodi pod urbani život.

I dok smo zadovoljno gledali kako pred nama nestaju prazni tanjiri, lale, naši domaćini stavljali su na sto nešto što nas je vratilo baš daleko, čak do detinjstva gde nekad i najbolja mašta ne može tako brzo da odvede. Posle toliko godina, znali smo da su to najbolje šnenokle koje smo probali. Gledali smo se zadovoljni jer smo otkrili nešto potpuno novo u gradu, i tog trenutga smo sklopili prećutni dogovor da ćemo se ovde često sastajati…

Noć je sitnila sate, a mi smo polako napuštali Kućerak. Ispraćajući nas, domaćini kažu : „Navratite već sutra, sviraće vam orkestar Šišoja mlađi “…

„I hoćemo, da znate“ -kažemo im na odlasku. Što bi stare lale rekle – furt ćemo se vraćati… “I pisaćemo lepo o vama, jer Zrenjanin ovakvo mesto zaslužuje“ 

Poželeli smo im još mnogo gostiju, i da se ne menjaju.

Na nebu je sijao pun mesec.  Srce nam je bilo puno ritma vojvođanske ravnice…

Etno kućerak, Uspomene, Furt Zrenjanin Tamburica